Srpski književni glasnik

206 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

поново преображава; стиче неки дубок и болан тон који може бити није пмала никала, нп у једној епоси псторије. То није више, као код Сафа илп у Песми над пе смама, потпуно нагонско напвно п ограничено осећање, као п све оно што је чисто природно; модерна љубав, болови модерног „бола бескрајности“, преливају се у филозофске и метафизичке пдеје: и са гледишта. саме уметности то чини њену орпгиналност пи вредност. „Безмерна пада“ о којој говоре наши песници јесте на крају краjena метафизичка нада; Алфред де Мисе ставља у све своје љубави ону моћ идеала коју пе могу загасити „тучне дојке стварности“; он дотле иде да је даје и своме идеализованом Дон-Жуану; он пореди жељу која је прикована за земљу а вазда тежи на више, са рањеним орлом који умпре у прашини, | раширених крила п са погледом упереним на сунце“ (Мамуна). Последица код Мисеа Tora немирнога тражења онога што је с оне стране гроба, јесте слабљење његовог веровања у реалност овога света: „овај свет је велики сан“, једна „басна“, иза које нема ништа сем једно „непомично биће које гледа како мре“

Лијева је рука његова мени под главом, а десном ме грли!.. Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама! Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови. Рекох: попећу се на палму, дохватићу гране њезине...“ То пијанство љубавно не може да иде без љубоморе, и песник их не дели једно од другога и пева их са истим одушевљењем: „Јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњен, пламен Божји. Многа вода не може угасити љубав, нити је ријеке потопити.“ (Даничићев превод!.

У Подражавању ми налазимо исту лирску силину, шта више, исте метафоре, као на пример метафора о великим водама и о пламену, али замашај је сасма други: пламен о коме је реч није пламен који сажиже и прождире, то је пламен, који се, танак, вије једним полетом у небо. „Онај који воли, трчи, лети; он је у радости, он је слободан и ништа га не зауставља. Он даје све да би имао све... Љубав никако не зна мере, али, као вода која кључа, она -- прелива на све стране... Никакав је умор не замара, никакве везе не отежавају је, никакав страх не спопада је; али, она као живи и продирни пламен, крчи себи пута кроз све потребе и вије се ка небу... Ко воли, он разуме шта му вели тај глас.“