Srpski književni glasnik

БудућНОСТ УмеЕТНОСТИ П ПОЕЗИЈЕ. 207

(Успомена). Ми нити можемо да изиђемо за навек пз „те гнусне реалности“, нити да се пкада задовољимо њоме : „Бог говори, ваља му одговорити“, пстпна нам шаље велики позив, коме није суђено нити да се потпуно разуме ни да се потпуно препебрегве. Једини. начин којим бисмо се могли за један тренутак отргнути од овога света, једино високо сведочанство о оном животу, јесте опет бол п сузе; плакати, зар то није осетити свој јад п тако се уздигнути над њиме 2 Отуда долази то умесно слављење патње, која се еваки час налази код Мисеа п која би јако зачудила каквога човека из старога доба: „Ништа. нас не чини тако великим као какав велики бол“ (Мајска ноћ); „једино добро које мп остаје у свету јесте што сам каткада заплакао (Туга). Дубина љубави, за Мисеа, мери се према самоме болу који љубав ствара и

1 У занимљивим стиховима Идиле у диалогу налази се изнесена индуска теорија о општој Маји, коју је Шопенхауер поново извео:

Албер :

Не, када њихова безмерна душа уђе у природу,

Богови не рекоше све нечистој материји

Која прима у своја бедра њихов облик и њихову лепоту.

Стварносг је само једно привиђење.

Не, сломљена стакла, неколико празних речи

Које се случајно изговарају и за које веле да се мењају,

Између два хладна пољупца неколико лаких осмеха,

И површни додир једнога непознатог бића,

Не, то није љубав, то чак пије ни сан... Родолф :

Када би реалност била само једна слика,

Ма била оцрт ствари на овом свету,

Образина је тако красна да ме је страх од лица, И чак о месојеђама ја је се не бих дотакао.

Албер : Једна суза о томе вели више но што би ти могао рећи.

Из овога се диалога види како два противна облика једнога истог осећања, љубави, развијајући се упоредо, најзад рађају два различита схватања света и људскога живота, једно материалистичко, друго идеалистичко.