Srpski književni glasnik

208 СРпски Књижевни Гласник. оставља у нама: волети, то је 'етрадати; али етрадати, то је зпати.

Код Биктора Нга, осећање љубави, врло често изпзвештачено, досеже сву своју јачиту само ако тако рећи добије филозофеку боју. Као пример дубоког осећања љубави помешаног са вртоглавицом безмерности, ми ћемо навести једну малу песму без наслова у У књизи //ocматрања: „За тебе сам убрао овај цвет, мила моја.“ Пвет о коме је реч, блед и без другога мириса до мириса „зеденоплавих окрека“, растао је на пукотинама једне стене, на ћувику једног обронка крај мора, изнад безмерне бездне у којој су пшчезавали „облак и једра“. „За тебе сам убрао овај цвет, мпла. моја,“ понавља неснтк, и његова мисао, враћајући се опој коју воли још једном се враћа на мрачне пи хучне валове, оклева између две бескрајности љубави и океана, тако рећи лебди, као по сам цвет, над бегмерношћу koja: je привлачи: сва његова љубав напослетку се претана у велику тугу, док се сунце лагано губи а црна бездна као да „продире у његову душу“ са језом ноћи.

Сили Предом, тај песник на несрећу неједнако надахнут, такође развија у својим лепим пеемама, као MIT су Окози, оргинално схватање осећања љубави HM, самим там, уводи у њ нову поезију. Он једва опажа у љубави онај жови пламен страсти KOJI су стари пекључиво видели; док је већина других пееника наглашавала силне болове, жеље, он више пзражава онај мукли п дубоки јал правезаности којег се већ Паскал бојао; оно што му нарочито пада у очи, то је веза „ломна п болна“ која држи а може се искпдати. И тако људска љубав изгледа му само као последица вечите солидарности која све сједињава у васељени п која спаја васељену са нашом душом. Као што од једнога осмеха чинимо „оков наших очију“ а од пољупца оков наших уета, исто тако „дуги свплени конца“ везују наше срце са звездама, један „дрхтави златан зрак“ са сунцем, „мекост кадифе“ са ружама које додпрујемо. Наше срце се заноси свуда где: