Srpski književni glasnik

МАЂАРИ И ХРВАТИ. 317

п у Србији пред њим затворити очи, или на глас о њему просто слегнути раменима с речима: А што се то нас тиче 7

(Свршиће се.)

СтеЕпАН РАДИЋ.

МАКСИМ ГОРКИ.Л

Одобравање, на које су дела Максима Горкога наишла, прометнуло се сада у љубав и, према руској особини, обожавање. Горкога читају сви редови друштвени, а књиге му се на јагму продају; многи пак упиру очи у младога писца као у учитеља, и жудно ишчекују жарку беседу, која би расветлила заблуде из минуле две деценије и показала руској интелигенцији прави пут ка истини, који она непрестано тражи и за њ се бори.

Успех Горкога био је за множину сасвим неочекиван; он се појави изненада, тако око 1898. и 1899. год., и необично се рашири. Па ипак зато нема у њему ничег случајног и површног. Горки уме у души читаочевој да додирне извесне жице, и оне зазује тако силно како то већ одавно није био случај ни с једним руским писцем. A то су праве руске жице оног скитништва, оне дрескости, оне необуздане смелости и оног отвореног презирања свега земаљског блага.

Отуда и јесте особито интересно упознати се са делима Горкога. Њихов значај није само у уметничкој обради, која, по својој суштини, не би ни изазвала TOлико интересовање; — он је много дубљи. Горки је загледао, као што ми се чини, дубоко, у најскг твенији кутић нашег некултивисаног, пола европског а пола азијатског духа; он је запазпо да из наше руске душе још нису ишчезле скитничке чежње старих руских навика и она општа словенска наклоност ка меланхолији, размишљању, ка бесној оргији, после које следују умор и кајање, и да све то у нама још живи (душа ваља осла-

т В. Берлински часопис „5бостан5 зсће Мопабзћее“; св. 9., за септембар ове године.