Srpski književni glasnik

МАКСИМ ГОорРКИ. 919

три рубље месечно, у једну пекарницу, где су се правиле переце. Од свију радова, које сам ја покушавао, овај је понајтежи.“ ;

У Казану је Горки живео дуго у друштву екитница — „бивших људи“, као што их је он доцније назвао, али изгледа да се њихов начин живот није за .њ лепио, јер је у то време (1888.) покушао самоубиство. Године 1589. вратп се у Нижњи Новгород, пи постаде писар код једнога адвоката. Захваљујући срдачноме саучешћу овога последњега, пође живот Горкога, од овог времсна, мијнијим током. Али, његов немирни дух не могаше дуго остати у толикој уредности: њега обузе поново страска, силна чежња за скитањем, H он напусти све и оде куда су га ноге носиле — на Кавказ, у Бесарабију, на Крим, у Румунију. Скитао је без п једне паре у џепу и исхрањивао се ралећи тешке послове; скитао је без икаквога циља — хтео је само да ућутка своју чежњу, као и многи руски „слободњаци“ што бегаху из уских и спутаних прилика животних у „пустињу.“ „..Матп пустињо, загрли својег сина п излечи га од чежње, од бриге...“

Књижевнички рад Горкога отпочиње веома рано и испрва је носио више карактер случајности. Тек од године 1896. поче му се име јављати по најбољим часописима; данас зна за њега сва Русија.

Јунаци из приповедака Горкога у суштини су псти они злосрећници, исти они залишни људи и исте оне одарене главе, што не могу у животу да нађу себи одговарајућу средину, какве нам је и до сад показивала руска књижевност; они су јој управо љубимци. Само код, Горкога. добијају они другу одећу.

Оригиналност се Горкога састоји поглавито у гоме што он, не као његови књижевни претходници, према својим скитницама нема готово ни мало осећања, нити пак испољава своје саучешће, а не тичу га се ни најмање ни културни интереси. Он се, махом, диви својим скитницама као простим, искреним и „жедним људима“, не