Srpski književni glasnik

МАКСИМ ГОРКП. 22]

и за најкраће време — до праве величине. И не налази он у њима само нешто што вреди, него п неку особиту лепоту. За Малву је ова лепота у томе, што је опна „сама свој госа“; то исто важи пи за доброћудног сина степе. „Мени се, пријане, допада овај скинтички живот. Мрзнеш се, гладујеш, али сп п слободан... Немаш никога над собом... Сам си свој госа... Можеш сам своју главу појести — па ти нико ни речи неће рећи... Свршена ствар... Ја сам ових дана гладовао, беенио... сад, ево, лежим п гледам у небо... Звезде трепте... као кад би хтеле рећи: Не мари то ништа, Лакутине; корачај слободно по земљи и пе попуштај никоме... Хм... А око срца мп је тако пријатно...“

Али, ма како добро било скитници на једноме месту, ппак се „експлозија“ деси, а пре а после: — он напушта своје топло гнездо, своју службу, своју драгану, и отпочиње наново — прљав пи гладан — своје бесциљно лутање. Све што је трајно п постојано буди у њему жалост, презирање п тешку бригу, што он или „вотком“ ућуткује или растерује лутањем по степи. Жудња за скитањем и тежња за променама нагризају га као црв, п ма. да је он у својој души уверен да никад и нигде неће пронаћи што год ново или занимљиво, ипак он иде даље тамо у незнану даљину, иза брда, што му хоризонат скривају, тамо где се сунце рађа или где оно ееда. Најзад се и ово скитање претвара у навику, али испрва је п оно и голаћетво, по схватању Горкога, једна елементарна појава. Он нам прича п колико је она распрострта и несавладљива; она га својом јединетвеном лепотом чак и заноси, и он се уппње да нам открије узроке ове појаве.

„Истинскога човека“ но може ништа задовољити : ни жавот у граду, нити у селу, нити пак папредна или тек процвала култура; њега свуда окови стежу. То вам је жудња за слободом, што пролама као каква непогода, раскидајући све везе, све друштвене односе ; то је љубав. ка слободи ради ње саме, ка слободи, коју не можеш у у калупе ставити, нити је пак то потребно.