Srpski književni glasnik

222 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

Скитница. вам је човек, који би хтео да бежи од свега. што је стално, сигурно п обично. Шта га тако гони од места до места 2 Као одговор на ово питање, развија се испред нас интересна психологија елементарног руског живота, који блуди још по тмини, пи где свест још слабачки функционише и често пута не зна ни како јој ваља радити.

Ово тупо незадовољство, овај елементарни немпр, о чем онај којега епопадне не зна да да рачуна, ова чежња, која, очигледно, нема никаког стварног темеља све се то, можда, понајјасније иепољује код Томе Гордејева, јунака истоимене новеле Горкога.

Могло би се мислити да је млади, лепи милпонар Тома бар задовољан, кад није сасвим срећан. Алп, он није чак ни задовољан. Пошто је напустио свој посао, трговину, и отргао се од своје класе, пошто се неколико пута грубо преварио у стварима својега ерца, њему постаје све равнодушно, и он почиње да пије, п постаје лудак и идиот. У Томп Гордејеву петиче Горки особито мистичне елементе скитничке. природе. То је нека нејасна жудња за апсолутном истином, апсолутном правдом, п апсолутном искреношћу у односпма међу људима.

Тома. је, према својој природи, која је неподесна за компромисе, скитница. и пролетер, и без обзира на његове милионе, скитница, који је поникао на рускоме земљишту, то јест човек, који не само није дорастао борби већ шта више са неком насладом убрзава своју пропаст. Ова га пропаст привлачи као амбис, у који он сваки час завирује. И он осећа при томе како му мрчи свест, како му срце немирно куца, како му се груди стежу. Елементарном га силином обузимље искушење да тамо стрмоглавце скочи и да доле нађе нешто непознато, нешто што се у животу не да постићи. Та, он је тако усамљен. А ова га усамљеност мучи, распиње и кида. Узалуд се он осврће на људе, јечећи и преклињући за љубав, за савет п обавештење... људи су глуви п немп.