Srpski književni glasnik

224. СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

за жпвотом. Често се пута, под ванредним п симпатипчним пером младога писца, ова чежња за животом заогрће у врло лепу, чак и нежну одећу. У једној приповетци пише нека бедна проституткиња писма једном замишљенож љубавнику, ма да она врло добро зна да он и не постоји. Али, она нема ничега више у животу. Стварност јој је одузела све оно што човечје биће пролепшава, а ова јој писма пружају бар илузију, стварају јој један особити, Фантастички свет, у којем она осећа да је љубе, да је жена и мати. То показује да Горки у својим јунаипма не види само несрећне и бедне, већ такође и људе са захтевима, које стварност није била кадра задовољити. Они се хватају грчевито за сваки сан, за сваку варку, сваку илузију, што би им живот могло испунити и одговорити њиховим невиним, религиозним захтевима. Ову је тему Горкп разрадио у једној својој најлешиој приповетци — Двадесет и шест и Једна. Затворени у тамном и влажном подруму — проклетство једног опаког посла —, распаднути од сифилиса, краста п других гадних болести, ови људи ппак не заборављају да су п они људи били п чезну за зрачком сунца, који би им осветлио тамни живот. И нашавши овај сунчани зрак, у облику неке сироте собарице, опкољавају га они неким религиозним 060жавањем, чувајући га у потпуној невиности од мрљања у блату чак и у својим мислима... То вам је право „обожавање Богородице“. Што пак Горкога и нас овим људима пре свега привлачи, то је она њихова жилавост, која, по некад, особито у очи пада, кад евакоме на челу стоји записано: Буди обазрив ако хоћеш да проживиш! — где нас онај мучни п понижавајући страх, да раније илп доцније све изгубимо, прати устопице. Ове парије не знају ни за какав страх, не знају за ону понижавајућу бригу о будућности; они су изучили велику вештину: лепоту свакога часка уживати. Они су несавладљиви. Њих ипје кадро никако искушење да подмити, никака сила да савије, са усана им се неће измаћи никад и нигда кака лаж, непстина п лицемерство, јер се они ничега не боје.