Srpski književni glasnik

О МАКСИМУ ГОоРКОМ. 2920

који се још у двадесетим п тридесетим годинама представљао арпстократама романтизма. Онп су протестовали противу рђавства, безеадржајности и плиткоће сувременога друштва. Јунаци Горкога — Челкаши, Серјошке, Коновалови — хоће само да додеру огртаче Оњегина п Печорина, што су их нашли на ђубриштима. Романтичареки „лав“ (Оњегин, Печорин) био је у самој ствари егоистичан, горд, необуздан — п таког истог налази данас п пред нас га износи Горки, само што прој Горкога не пије шампањац но шљема комадару. Исто тако пи овај данашњи ништа не ради, уздише и који пут размишља како је глуп онај месец на хоризонту. Круг идеја, којима се храни човечанство, веома је ограничен, те нам ништа друго не остаје но да се враћамо једном те једном извору. На крају упоређује де Вогле Горкога са Габриелом д'Анунцијем и Ридијаром Киплингом у том смислу, што је свима њима заједнички отац Ниче, сви су прожети романтизмом, све их неодољиво привлачи егзотичност и необичност. Јунаци све тројице испуњени су животном жеђу, којом хоће свет да освоје. Уопште, они су некакви пимперијалисти, којп се не даду ни чим заситити који неодољиво теже ка победи индивидуалности, силе, страсти и безнараветвености (атога! (6). Пресјао је, зашао је век, који се поносио својом јарком светлошћу и тим, што је људима завештао да буду браћа г да у свем буду заједно. Подигло се јато младих кобаца, који само пролећу и впјоре у сумраку. Самртник-век изговара мирне речи евога завештања, а копчићи просецају ваздух својим оштрим крицима и изазивају буру. На зар доиста копцп владају тајном живота п зар је у грубој сили та тајна пита се Мелхиор де Вогпе. ЈЕ

— ко —