Srpski književni glasnik

244 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

њење. Страх спопаде Љубивоја кад виде, да је шеф знао за његов одлазак и задоцњење, а још већи страх га спопаде, ноге му се, што рекли, одсекоше — кад дознаде из разговора, да је госп. капетан тачно извештен био и знао за све његове тајне одласке у Лесковац. Али како је дахнуо душом, кад му је капетан благо, тако рећи, отачански приметио : да пази, да не уваљује н себе и њега у беду, па чакму допустио да и у будуће може ићи, али само под тим условом, да буде ревноснији према својој дужности и смотренији према свету. Код куће је тек дознао какав је амбиз зјао пред њим. Жена Мица му је испричала, како је госп. капетан био изнајпре љут па се најзад умирио. .Ђубивоје се заблагодарио и жени и госл. началнику, јединим створовима који га разумеју.

Ово га је охрабрило. И доиста, он је сад био и сам смотренији и тачнији, а у исто време је уложио све силе своје, сво одушевљење и сав говорнички таленат свој, да убеди, охрабри и наговори директора позоришта, да дође с трупом својом у Власотинце на неколико, бар на осамнаест представа. А ако им пође добро, онда, наравно, лако могу остати и још дванаест представа дати.

Ово га је мало повише муке стало. Јер директор се снебива, прибојава се. А није ни чудо! У Лесковцу им пде добро, не може бити боље, п није човек рад да рескпра. А доиста им је ишло добро, п није то само релативно добро, то јест, у сравњењу са Ћупријом, из које су тамо дошли и у којој су зло прошли, јер су морали оставити две фотеље, порфиру, једну почетницу и бунар, за покриће механскога дуга. Па бар да је механџија био. задовољан са задржаним стварима, — него кад год погледа на ствари, подсмева им се, а глумце грди на пасја кола. Не, него баш им је добро ишло. То је била прва српска позоришна дружина, која је IMO OC бођењу дошла у Лесковац. Никад нису мештани ни чули а камо ли видели позориште. Било је, до душе, и у турско. време нечега на ово налик, неке, тако да кажем, забаве и душевне хране, као на пример кад прође мечкар с