Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 945

мечком, кад се задржи дан два Талијан с мајмуном или кад се какав турски „карађоз“ даје у кафани. Али све то опет није оно што је позориште.

Зато су мештани сви, п староседеоци и дошљаци, полетели да их што срдачније дочекају п да их што боље помогну и дуже у својој средини задрже. Образован је био одбор од чиновника и виђенијих грађана, који је чак имао и своју канцеларију п звонце у њој п који се постарао за што многобројнију претплату и посету. Радо су их послуживали разновреним реквизитима, као пушкама и пиштољима, џубетима и либадетима, па чак и тепелуцима. Омладина занатлијека п трговачка је у масама — разуме се бесплатно — штатирала п сложно исукивала сабље и громогласно викала у историјским комадима „Рат! Хоћемо рат!“ тако да је то једна лепота било видети! И тако им је за кратко време омилео свет и живот на даскама, да су се с тешком муком растајали са жутим чизмама, калпацима и душанкама, а по неки је у гардероберским брковима и спавао, и чак их је сутра у јутру. помоћу џезве вруће воде, тужним срцем, скидао. А Сотиру, чорбаџијеком сину, скинула их је сама општинска власт, кад је OH потпуно обучен и маскиран као „Срђа Злопоглеђа“ са страховитим брковима — који су му се црнили у зубима „кано јагње од пола године“ — лумповао и неред правио и тиме нарушавао спокојство мирних грађана који се сном крепљаху. Једва га је савладала општинека. патрола уз припомоћ неколицине полуобучених буновних грађана, који су само викали: „Бог да чува!“ и крстили се левом руком, кад је патрола обезоружала Злопоглеђу, одузевши му љуту димискију и перни буздован и отерала га у општинску кућу у апе. „Море брука се. начини, кад дође домг, причаше полицаја жени Севи, сас оној Коте чорбаџискога дете Тире; стануја пеливан! O, мајка му стара!“ рече и прекрсти се левом руком и он сам, који се као вечити полицаја баш нагледао свакојаких чуда!

Ето из те таке п тако одушевљене средине трудио