Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 249

бивоје; ћути и он, погдеда директора, пуши и клацка се на столици и очекује да овај рекне коју.

Пауза.

— А ја сам се постарао већ, прекиде најзад подужу и мучну паузу .Бубивоје, и за локал, то јест салу. Разговарао сам се са ћир-Мантом кафеџијом за извесне олакшице, односно коста и квартира... па за штатисте, за реквизите! Их, да знате само, какве славне тозлуке има Манасија полицаја.. за Ајдук Вељка RO поручене! Шта велите! Аг

— Ти си, брате, права зубобоља! То велиу. рече мало љутито директор.

— Све је спремно. Ништа није превиђено. К'о што рекох! Ви имате само да дођете, а наше је, кал ћемо вас пустити од нас. Ја и Мица гастираћемо бесплатно !... Отићи ћете са суфицитом! То је тако извесно као двапута два четири !

— Добро те не рече: као двапута два пет7 рече зловољно директор па се диже да иде, али га Љубивоје заустави и не даде му. Поручи још два пива. Човек опет седе.

Дуго су још разговарали, и гласно и шапатом. Директор се све слабије и слабије бранио и отимао, а Љубивоје све силније и одушевљеније јуришао и салетао, — док најзад директор не пружи руку. Рукова се с Љубивојем, п чуло се лепо где рече:

— FE, па добро, кад сп баш толико навалио!... А оно пристајем. Добро, долазим! Али... на твоју одговорност !

— Молим те... Ја ти стојим на биљези!

Куцају се задовољно чашама и пију пиво. Раздрагани .Ђубивоје поручује још пива.

— E па добро! рече директор. Ајд да видимо и то чудо! Ако рђаво пође, — ти си крив!... У осталом, неће ми то првина бити!... Ја ћу одмах савити шипке, па бегати. „Збогом дико, збогом перунико! што но рекли. Широка је Србија.