Srpski književni glasnik

~

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 951.

велим, јер Манта — или још боље ћир-Манта — је однекуд из Турске, и то могао бих скоро рећи земљак самих старих јелинских богова; јер село Кондуриотисе, одакле је Манта родом, лежи баш под самим оним славним Олимном.

На њему се лепо могло видети, шта све може један истрајан човек да учини и докле да доспе, само кад запне. Дошао је пуки сиромах. Нећу рећи оно стереотно и већ отрцано „да није имао пас за што да га ухвати“, јер је дошао бар у дугачкој антерији, али то му је скоро све и било. Од капитала у новцу имао је седам и по гроша и један тулум зејтина шарлагана, и с тим се прихватио посла. А дошао је згодно, баш уз божићни пост, и одмах је почео на једном ћошку да пече мекике, оне тако пријатне и деци и маторијима мекике. Од мекикџије постаде ћебабџија, од овога ашчија а од ашчије механџија и кафеџија. Данас има седам дућана пи две куће од непокретности, сем тога по народу сигурне вересије, што цео свет зна, а у гвозденој каси шта има, то само он зна! Сем тога п иначе је чувен не само као приватан човек него и као јаван радник. У свему је направио огромну каријеру и далеко му је крај. Одборник је општински, поротник, светосавеки домаћин за ову годину и члан депутације за све године и прошле и будуће, а што је највише и „пер-ту“ је се једним министром.

Као механџија радио је добро. Радио је поглавито са странцима, путницима; они су му били главне муштерије. И он је то у говору често истицао и подвлачио п поносио се тим нарочито кад се свађао с мештанима којима је говорио, да му није странаца, а по њима би остао до века слепац. Али је зато ипак живео лепо и с мештанима и ако нит је он њима нити су пак они њему веровали. Он их је сматрао као људе који радо хоће више да попију а мање да плате, а они су се опет на њега тужили да има тај ружан обичај да хоће да накачи поштогод или чак и дваред да наплати. Кад га ухвате, а он се извињава, да је нешто забринут или да се на млађе наљутио па не зна шта ради.