Srpski književni glasnik

252 СРпПпски Књижевни ГЛАСНИК.

У осталом они га нису баш Бог зна како ни посећивали. Јер сваки је имао бар по један виноград, подрум и бачве у њему, па је пијуцкао дома. Тек ради кафе су долазили к њему, па и то на мену па на уштап. Тек кад им дође какав гајтанџија из Бугарске или какав бичакџија из Фоче или какав калфа од које јаче трговачке фирме из Београда ради наплате вересије. Онда би га водили у Мантину кафану и поручивали по две или више кафа. Па и то како и на који начин!

— Манто, море! Ела“ вам, несрећо грчка! викне неки улазећи и седајући е гостом за сто се прљавим коцкастим чаршавом, и само дигне два прета па, јако нагласивши, дода: Мој шикер! Што је и Манта и келнер му Серафим лепо разумео, јер је значило да он испече лве кафе а шећер је сам муштерија и гост са собом донео, пи да су онда две кафе за марјаш.

Па то је још било и Боже помози, али било је и друкчијих муштерија и гостију. Било је и таквих који су — апелујући на дугогодишње суседство и оне свете везе што везују добре суседе — доносили са собом и шећер и кафу п саму цџезву а само замолили за мало ватре и вруће воде.

— Ако ли, комшијо, да сп прим кнем и турим џезвенце; да пијнем једно кафе, да си огрејем малко душицу! вели и тура џеззу уз ватру, на што Манта промрмља нешто и не осврћући се на Mb, што опет овај узима као пристанак и меће џезву крај ватре.

Но поред свију таквих муштерија, ћир-Манта је добро пазарио, јер је, као што споменусмо, радио поглавито с путницима. А прихватао се и других шпекулација: куповао рану, коже, бавио се лиферацијама, све то радећи али не напуштајући, наравно, кафанеки рад. Имао је чак и трапезарију и српску добру кујну п швапску још бољу куварицу, младу Резику о којој је нерадо говорио а започети говор о њој увек врло вешто п врло одсечно прекидао. Чим ко почне о Резики, а ћир-Манта вади своју велику олупану паквонску табакеру, окреће