Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 253.

главу у страну п савијајући цигару певуши кроз зубе: „Ићи севд'к сармишлер јатиор“.!

И да не одуговлачим, доста је кад се каже, да је код Манте све било као у каквој београдској гостионици; само су фалили штампани јеловници и чачкалице, а остало све као у сред престонице. Зато се Љубивоје и осмелио да позове дружину у Лесковац и упустио у преговоре с ћир-Мантом, потпомогнут и самим господином среским начелником.

Доста. дуго је требало док су га обавестили шта управо траже они, ко су управо ти људи што ће доћи, и шта он управо треба да уступи. Кад је пристао, он је мислио да ће се то с мало калабалука свршити. „Ех, махнуо је руком, ће ги прострем килимче једно, па ће се претурав“ рекао је ћир-Манта мислећи да ће ту бити само претурања по ћилиму, скакања кроз обруч и гутања. кудеље п ватре. Али кад су му објаснили и он схватио мало, онда је богме запело. Почешао се ћир-Манта и некако инетинктивно слутио да ће му плећа послаба бити за толикп терет. Али на наваљивања среске власти попусти најзад и пристаде. Уступи просторије, даде даске и бурад, и кост за двадесет динара од персоне.

Љубивоје с нестрпљењем ишчекиваше долазак њихов. Сваки сахат му је био дан, а сваки дан година.

Све је удеспо, све сем претплате на коју никако није могао, поред све красноречивости своје, да приволи мештане. Алп он се надао или боље рећи уверен је био у огроман успех. На ведром плавом небу његова надања била је само једна тамна тачкица, један облачак који је на хоризонту све више и више пшчезавао и губио се. А тај облачак и та тамна тачка, то је тај факат што нема претплате; а нема је зато, тумачио је он, што се грађанство овомесно истрошило, а истрошило се зато, што је ту скоро била једна панорама.

1 Двоје драгих загрљени леже.