Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 255

тивали о многоме којечему, а на све то им је госп. Голдберг са познатом својом готовошћу, љубазношћу и услужношћу давао нужне информације. Господин начелник је изразио жељу да што више српеки народ посећује панораму, да би стигао остале европске срећније и културније народе, јер, изразио се он, он сматра панораму као једну културну установу п школу. На што му је госп. Голдберг врло лепо приметио, да је панорама нека врета јефтиног и удобног путовања. „Оће да иде, рекао је госп. Голдберг, а нема доста новце; онда кад нема доста новце, пде у панорама, па види свет, — а нема рајбери у вагону с револвер а нема ни ајдуци на друм с дугачка пушка!“ И госпођа Персида се интересовала и изјавила своје допадање, на што ју је госп. Гогдберг пољубио у руку. Запнтересовала се и за зеленог папагаја који се свађао с дечурлијом и питала: да ли папагај говори српски. А затим је питала: да ли би се некако могао папагај спарити се кокошком, пловком, или већ с каквом таквом птицом: јер би рада била да има једно пиле од папагаја или папагајче, па да га — онако још од ране његове младости — научи српском језику, на што јој госп. Голдберг учгиво примети: да колико је њему познато, наука још дотле није доспела, али пошто види, да госпоја начелниковица јако жели једног папагаја, то ће јој он једнога донети кад други пут прође кроз Власотинце. Затим су се вукле срећке. Ћерчица Голдбергова, обучена у бело, као католичко анђелче, вукла је цедуљице. Први посетиоци били су врло сретни. Сам госп. Голдберг, кад је прочитао имена извучених ствари, уверавао их је да му никад није тако што пасирало. Ал тако једно за другим, срећка за срећком, треф за трефом. Тако рећи, пљусак од трефова! Јер господин начелник је добио леп белокорац револвер, а госпоја начелниковица леп велики албум. Предајући извучене ствари госп. Голдберг се дубоко поклонио начелнику и начелниковици, а ову последњу је још и у руку пољубио.