Srpski književni glasnik

256 Српски Књижевни ГлАСНИК.

— Какве случај! вели Голдберг показујући крајње зачуђено лице. П господин префект добила једна лепе ствар, и госпоја добила опет једна лепе ствар! рече предајући извучене ствари и задовољно трљајући руке испрати госпоштину која се поздрави и оде.

Није заборављен ни Мисанло Студеничанин. Голдбергово дете бркне руком по кеси и извуче цедуљицу. И њему предадоше извучену ствар. Добио је лепу муштиклу од зечије ноге. Голдберг му предаде и мету му је на око да гледа кроз увеличавајуће стакло које је било у муштикли, у које кад је погледао Мисаило, само је шаком покрио уста и бркове и узвикнуо: Аи, бруке!

— Шта је, Мисаило!7 запиташе га.

— А јој каква је! анатема је било!..“ Ама ја ово не смијем носит' дома!... Мањ' да изнесем икону Кузмана и Дамљана из собе, — па тадај ако је смијем унијет! вели Мисаило и тура је за силав иза пиштоља.

Ти поклони учинише силно дејство. Свет је појурио као луд у панораму да види шта је по свету и какве је среће. Али већ онаке среће нико није био као госп. начелникови. После се осу све којешта. Незадовољни мештани добијали су све неке будите Бог с нама ствари, као мале нотесе, чачкалице за зубе и дрвене ножеве за сечење књига, п еве тако нешто што је дотле мало познато а још мање потребно било у месту.

И природно је било што је свет све више и више хладнео према панорами и почео јавно протестовати и говорити, да то није ништа друго него оно што народ лепо вели: тражи хлеба без мотике. Посета се није поправила ни кад је г-ђа Мица Љубивојева добила лепу хармонику, а ни кад је чорбаџија Ваца добио швапску воленицу за кафу. Опустела панорама. Још нешто дечурлије је зазјавало свађајући се пред панорамом с оним зеленим обешењаком, док напослетку и то престаде. И једнога јутра освану скелет од летви од негдашње панораме, кола п сандуци, — а око подне и то се диже.