Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 265

У том тренутку пријави се госпођа од Грасена. Њу беше довела освета п велико очајање.

— Гоепођице..., рече она. — Ах! ту је господин парох... Онда ништа, дошла сам послом, али видим да сте у важном разговору.

— Госпођо, рече парох, остављам вам слободно поље.

— Ох! господине попо, рече Евгенија, вратите се кроз неколико тренутака, ваша ми је потпора у овом тренутку веома потребна.

— Да, јадно дете, рече госпођа од Грасечла.

— Шта хоћете тиме да кажете упита'те госпођица Гранде и парох.

— Зар ви мислите да ја не знам за повратак вашега рођака и за његову женидбу с госпођицом од Обриона!... Жене нису ограничене. |

Евгенија поцрвене и у први мах не рече ништа : али се брзо реши да се у будуће показује потпуно равнодушна, као што је чинио њен отац.

— Но, госпођо, ја сам без сумње ограничена, јер вас не разумем. Говорите, говорите пред господином парохом; ви знате да је он мој саветодавац.

— Лепо, госпођице, ево шта ми пише муж. Читајте.

Евгенија прочита ово писмо:

„Драга жено, Шарл Гранде вратио се из Индије; има месец дана како је у Паризу...“

— Месец дана! рече у себи Евгенија и епусти руку. После кратке почивке настави читати. „...Морао сам два пута долазити, док сам се могао видети ес овим будућим графом од Обриона. Ма да цео Париз говори о његовој женидби, која је и званично објављена...“

— Писао ми је дакле у тренутку кад...! рече у себи Евгенија,

Она не доврши. Није узвикнула: „Нитков један!“ као што би учинила ПЏарискиња, али презирање, и ако није показано, није било ништа мање.