Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 267

Санчес у своме изводу De ша титопто, могу вам то казати сутра.

Парох оде. Госпођица Гранде попе се у собу свога оца, п ту остаде сама целога дана, не хотећи да сиђе ни на вечеру, и ако је Нанона наваљивала. Тек у вече појави се, у време кад су стизали њени редовни гости. Никад салон Грандеових није био тако пун као то вече. Глас о повратку п глупом неверству Шарловом рашчуо се беше по целој вароши. Али, ма како пажљива да је била радозналост гостију, она не би задовољена. Евгенија, која се томе надала, не одаде на своме мпрном лицу ни једно од оних силних узбуђења која су је потресла. Умела је да направи весело лице, одговарајући онима који су јој своју наклоност хтели да посведоче меланхоличним погледима или речима. Укратко, умела је да сакрије своју несрећу под велом учтивости. Око девет сахата картање се свршавало, играчи су се дизали, плаћалп један другоме и препирали се о последњим ударцима, придружујући се онима који су разговарали. У тренутку кад су сви устали да иду, догоди се нешто неочекивано, што се одмах рашчу у Сомиру, а одатле у срез п четири оближње префектуре.

— Останите, господине председниче, рече Евгенија господину од Бонфона, кад је видела да узима штап.

Па ове речи, није било ни једнога у овоме многобројноме друштву који није био узбуђен. Председник пребледе п мораде сести.

— Председник однесе милионе, рече госпођица од Гребокура.

— Ово је јасно, председник од Бонфона ожениће се госпођицом Гранде, узвикну госпођа од Орсонвала.

— Ово је најбољи хитац у картању, рече опат.

— Леп зсћеет, рече бележник.

Сваки је рекао по нешто, сваки је направио по једну досетку, али су сви видели наследницу на њеним милионима, као на каквом постољу. Драма, која је почела пре: девет година, приближавала се крају. Рећи председнику