Srpski književni glasnik
НА ДВА ВРАНА КОЊА...
На два врана коња, незауздана, неоседлана, без узенгија, кроз царство мртвих језде два бела свирача.
Они јуре у бесном галопу, пи јурећи свирају у своја ћеманета, на којима коса бејаше затегнута место струна
На топот тешких копита, на кикот њихових ћеманета, мртви се стадоше дизати из гробова, играјући и подскакујући.
Весели мртваци полетеше као помамни за свирачима, с пламеном у очима, који се црвенео у њиховим белим лобањама.
Одједном, коњи незауздани, неоседлани, без узенгија, зауставише се, и свирачи проговорише мртвацима,
Један им гласно рече, а глас му је звонио као труба: „Хоћете ли двапут да живитег Пођите за мном; моје је име Живот!“
Тада сви, и најбеднији; који никад нису запамтили никакве сласти, сви, ватрено, гладно, мртваци повикаше: Хоћемо!
Онда онај други, гласом који уздисаше као ловачки рог, рече: „Ако хоћете по други пут да живите, морат! по други пут и волети.
Заљубљујте се дакле! Грлите се! Пођите за мномМоје је име Љубав!“ Тада сви, и најлуђи, мртваци повикаше : Нећемо!
Сви показујући својим голим претима своје пскидано срце, јаучући као бесомучни, полегаше у своје гробове... И бели свирачи, на својим враним коњима, незаузданим, неоседланим, без узенгија, оставише мртве ла мирно почивају.
(С француског превео Б. П.)
ЖАН Ришпен.