Srpski književni glasnik

ову СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Савету п Скупштини законе који се се тим Уставом нису слагали. Овим је законима учињен крај оној самосталности п оној свемоћности саветској, која је, на првом месту, пмала да буде ујемчена Уставом од 1838. Што се тиче исељења мусломана из вароши, Михаило је био гоTOB да прогласп над њима српску јурисдикцију, ако би Порта пи даље оклевала с мерама које су ради њихова псељења. биле потребне. Знајући да оваквим поступцима може доћи у озбиљан сукоб се Портом, Михаило је, упоредо са законима о Савету m Скупштини, издао п један закон о установљењу народне војске. И баш као да се хтело да у Цариграду буду на чисто са значајем овог закона, Скупштина која га је изгласала протестовала. је уједно противу тога, што је „Отоманска Влада опасала од неког времена границу српску, од ушћа Тимока до утока. Дрине, многом војском“.

Убрзо иза овога, београдски се паша користи једним окршајем између Турака п Срба у београдском подграђу, да из града бомбардује варош. Он је, вероватно, имао таква упутства од Порте, која је, ваљада, мислила да том војном демонстрацијом одговори на енергично држање Михаплово. Бомбардовање, убрзо у осталом обустављено, није шкодило много вароши. Много више шкодило је оно Порти, јер је њиме поред других питања између Порте п Србије отворено још и питање градско.

Турски гарнизони били су остали у нашим градовима да нас бране од спољашњих нападаја, а не да нас могу, из што сигурнијих положаја, нападати. Оног тренутка, кад су Турци из града окренули топове на варош која је њиховој заштити била поверена, они су злоупотребили град, и питање се природно постављало да ли се он MH даље сме у њиховим рукама оставити. Ово се питање тим пре постављало, што је Париским Уговором било забрањено свакој Сили, па и Турској, „војна интервенција“ у Србији, а. бомбардовање Београда турским гарнизоном није се одиста могло друкчије сматрати него опет као једна врета „војне интервенције.“