Srpski književni glasnik

БудуЋНОСТ Уметности п Покзије. 29

исти мах у очима човека и животиње; разлика је, што ће у мозгу волова та слика еклизнути не оставивши никаква трага и умреће тек што се буде јавила; у мозгу човека, она ће моћи породити безбројна трептања, она ће се прелити у осећања, у сваковрене мисли, које ће се најзад слити са њом, измењујући п саму слику: и тако измењену слику, где је прошло нечега људског, сликар или песник треба да схвати, да је утврди на платну или стиховима. Нема сумње он треба да нам представи праву природу, истинско дрвеће, живе животиње, али све то виђено очима једнога човека а не вола. Сви ти предмети којп су тако рећи прошли кроз његов дух, имају да носе отисак његове личне мисли, п баш од тога отиска (нека извине природњаци) предмети добијају своју највећу вредност. Научењаци израчунају једном за свагда своју „личну једначину“, затим се старају да је избришу из својих рачуна; поезија треба без сумње као пи наука да прерађује свет, али треба да износи целу душу људску, а нарочито песникову душу; код уметника „лична једначина“ чини генија, она даје делу његову вечиту вредност. Уметност, као и сама наука, не може да се сведе на чист и прост осећај, на боју, на звукове, на пут, на површину ствари. Ако све више и више узима за циљ стварност, то неће бити спољна п незграпна стварност која на крају крајева и није потпуно научна стварност; ако покушава да све више износи живот, то неће бити само материјалан и спров живот. Уметност, да би истински била натуралистичка, треба да поступа као и сама природа, која нам пре свега даје способности да дишемо и живимо, али се не зауставља на томе но нам после даје способност да мислимо.

Ми држимо дакле да ће уметност моћи бити више „научна“ и више филозофска без икакве штете по поезију. Далеко је од нас мисао да један велики филозофски песник мете у стихове Аристотелове категорије, или да један учеван романописац, описујући цвет, уврсти га прво

19