Srpski književni glasnik

290) СРпски Књижевни Гласник. у ред дикотпледона ! Не, јер најсавеснија и најземекија тачност не вреди колико п најмањи полет маште и мпели: „драчна опсена пустиње, писао је Рускин, лепша је него њени пешчани брежуљци.“ Али нама изгледа бескрајно вероватно да ће песник, у опште уметник, све више задобијати с једне стране научан дуг, који показује етварност онакву каква је, с друге стране филозофски дуг, који пошто превазиђе сада познату стварност, ставља себи вечите проблеме о суштини ствари.

То нас доводи да говоримо о другој једној крајности коју наши сувременици нису увек могли да избегну. Ако су натуралисти грешили што су хтели да се задрже на чистом осећају, извесни њихови противници пето су тако грешили преносећи у своја дела апстрактну мисао са дидактичним стилом. Прави дидактични г технички стил постао је несагласан са истинском поезијом. Ако се што може пребацити песницима стварне вредности, као што је Сили Придом, то је што се каткада падало у онај књижевни рад из кога емо пзпшли пз доба Делила, то је што су држали да се у сонетима могу давати више или мање редовна предавања из филозофије, па чак и физике, као што се некада хтела историја ставити у ронде; то је што је написао: степенице где се мерп смелост путовања по падању живе (барометер), то је што је говорио о „лепим очима истине за чијим .„мамљењем“ научењак иде, — о „помамним ваљнима гвожђа“ (точкови воза), — о „оном чудном броду обешеном о једрила“ (балон), итд. Боље је п не говорити у стиховима о етварима, које се не усуђују изнети у простом језику целога света. Простота п разумљивост, то су прве заслуге правог поетског језика. Има дакле да се учини важна разлика: „Поступци науке, — експерпментовање, анализа, индуктивно и дедуктивно расуђивање, — не могу ни којим начином постати песнички: само њихови резултат: могу такви постати“! Го описе није никада био највиши род

! Види 5ћапр, Оп poetic interpretation of nature.