Srpski književni glasnik

МАЂАРИ И ХРВАТИ. 295

упоредити ни с једном досадашњом својом народном несрећом. Ни хрватски ни српски мађарони не пригрлише мађарске „политичке вере“, те стоје морално ниже од наших потурица, који су нас угњетавали — барем у каснијим поколењима — из јакога верскога уверења, готово из верскога. фанатизма. Нису то нп далматински (и у опће приморски) „талијанаши“, који се загријаше туђом културом. Лису ни еловеначки „немшкутери“, који се приљубише :уђему језику: мађарони су људи, којима је народна, политичка и културна свест нала често до нуле, а место ње није дошло ништа друго. Хрватско и српско мађаронство није дакле у евом постанку пи развоју народно регенство, политичко пи културно издајство, него је то културна и политичка закржљалост, несвест. Не маримо на овом месту износити за то хисторијских доказа, већ ћемо упозорити на један савремени појав, који се лако да контроловати: најревнији данашњи мађарони били су до јуче (у младости) највеће партикуларисте, „највећи Хрвати или Срби“, те је посебице хрватска странка права, у време кад је њом владао пок. Анте Старчевић, постала баш правим семеништем мађаронства. Анте Старчевић, који је своје високе науке свршио у Пешти, како је дошао без развите народне свести, у сваком је правцу најненародноснији хрватски политичар. Целога живота борио се у првом реду против Срба и против Словена у монајхији, док на самрти није оставио све своје старе другове п нову, „чисту странку права“ поверио човеку (д-р Франку) пореклом Јеврејину, културом Немцу, политиком мађарскому либералцу. Истрајно и сурово нападао. је Старчевић до своје смрти све хрватеке културне институције, а особито свеучилиште и академију: али је у исто време Угарску сматрао светом заједничком домовином Хрвата и Мађара, а Турке-Османлије јединим непоквареним народом у султановој држави. Зато је странка права за живота А. Старчевића била у правој и непомирљивој опозицији само се „неодвисном народном стран-