Srpski književni glasnik

296 ~ СРпски Књижевни ГЛАСНИК. ком“, а мађароне је пуштала на миру или их је отворено бранила и испричавала. Истом по смрти Старчевићевој могла је настати данашња коалиција (споразум) „праваша“ и „неодвишњака“, против које се одмах нађоше сложна деца народне бесветнице: мађаронство п „само-хрватство“ (чиста странка права).

Партикуларизам, било хрватски, било ерпеки (не племенеки индивидуализам), без икаквога политичкога циља и без пкакве културне заједнице с целим народом и с осталим Словенством, основна је црта мађаронства, те се „Хрвати“ и „Срби“ нигде тако не презиру п не мрзе као у заједничком клубу народне странке. То иде тако далеко, да најупливнији хрватски мађарони, баш као и најрадикалнији („најчишћи“) Старчевићевци, Срба у“Хрватској уопће не признају, већ их приватно редовно називљу „Власима“, док први чланови „ерпскога клуба народне (мађаронске) странке“ јавно пишу (на пр. г. Ђура Ђурјковић) да су Хрвати вештачки скалупљени народ, без славе у прошлости, без права у садашњости, без наде у будућност. Друго основно обележје мађаронству јесте његов аристократизам, у ком дакако нема ни витешких традиција, ни друштвене углађености, али је зато у њем све сама сујета m расипност. То је додуше готово општа мана у наше интелигенције, али у мађарона развила се у таквој мери, да је прекинула све етичке везе с „нижим“ светом, међу које залазе мађарони (особито српски; хрватски су редовно „доследни“ у својој аристократској надутости) једино за време избора и то као пуки демагози. Тај мађаронски аристократизам, прелазећи од времена до времена у демагоштво, јавља се као последица народне бесвестице, слепога племенскога партикуларизма. „Хрвати“ и „Срби“, који око себе не виде близу петнаест милиона народне, а мало даље преко сто милиона словенске браће и за које је народ само проста светина, природно немају одважности ни за обрану ни за напредни рад у ком му драго правцу. Та слабост воље, коју биемо