Srpski književni glasnik

ПозоРишнИи ПРЕГЛЕД. 311

рађеној по чувеном роману Миржеровом. И публика која, у већини, разуме се, држи страну онима којп су као она, воли ипак да учествује у радости тих бескућника и да проплаче е њима у њиховим несрећама, јер је то не стаје ништа осим то неколпко суза. Одметници од реда у свету свакад су интересантни, а кад не пале п не кољу, већ се само чудновато носе п говоре, док су млали или луди, чак су и симпатични. Рудолф, Марсел п Шонар били би нам такви, п да немају да по сине пред нашим очима пуно ствари за које им се пљеска кад се човек стави на њихово гледиште, што мање више чини цела публика. Јер напослетку газда, гостионичар неће бити за неколико динара сиромашнији, а сироти људи нису криви што купци и издавачи налазе да су слике рђаве а песме досадне, те их не купују.

П ако читатељи можда нпсу имали у рукама Мијржерову књигу која је ту скоро и на српски преведена, или можда нису видели представу, ипак ће држим, и сами погодити шта се збива у комаду са оваквим личностима. У осталом, радња је доста мршава, а оно што се морало додавати и прекрајати у колико Миржерове сцене нису довољне, прилично је досадно, осим првог чина. Четврти чин, на пример, у коме је објашњавање, или ако хоћете отимање богате удовице п туберкулозне девојке о Рудолфа, једне о свог драгана, друге о свог будућег муж: — могао би се прескочити, па да спротица Мими ипак на крају умре. (Кад сам већ при томе чину, приметпо бих како ону истина малу, али карактеристичну улогу младог дедака коме је отац човек по типару у говору и мишљењу, није требало дати једном почетнику, него коме вештијем, пошто би му се најпре објаснпло. Овако, кад нико жив није разумео шта је томе дерану и шта ће он ту, боље би било избацити целу улогу).

„la спротица Мими међутим у петом чину не издише, као што се могла још вући, мислим да публика не би имала ништа против тога да још елуша како тип „чергари“ терају спрдњу са свачим што им се у бурном животу