Srpski književni glasnik

312 СРПСКИ Књижевни ГласСНИК.

дешава, а највише са самим собом. Јер оно што има горког у тој спрдњи, а горког има чим неко покушава да буде весео кад је гладан, наши су глумци спасли, одузевши типовима које су имали да прикажу заједљивост, а придавши им у накнаду нешто обешењачко, „штранговеко“, да не кажем мангупско. И ако хоћете још један превод речи Ђоћете, он би у нас готово могао гласити „мангупарија“, почем од оног што ти „чергари“ имају у себи уметничког код нас није бог зна шта остало под оним клопавим шеширима кесарошким, олињалим реденготима п са оним, таквом костиму прикладним гестовима неука лопова. Ако се није хтело овакав утпсак произвести, који је на сваки начин за два три степена нижи од оног оригиналног, онда је ваљало обратити људима пажњу да се бар маскирају према добу које је у комедији, и да не обуку оно што имају најгоре код својих кућа. Њихове озбиљније и поетичније маске (нико није имао браду, ону нарочито зачешљану косу, ондашње огрлице итд.) и одело ако не баш верно, оно пристојније, допринели би — узећу један најјаснији пример — да Марсел не изгледа у петом чину као први, други, трећи разбојник у „Животу за динар“. Оваквим схватањем С :о би ван сваке сумње друкчији приказ целокупног комада који је у ствари толико поетичан да је скоро сентименталан.

У осталом, како је тако је. Јер можда има нека особита драж гледати како се као пауни шећу по Согатом салону, у фраковима са златницима у џеповима, они који би иначе једино могли бленути са улице у ејајно осветљене прозоре. Овакав призор претвара малчице ову комедију у бајку, а се друге стране слика опорог живота пред њим и после њега, који проводе ти пети људи, даје овој комедији толико реалности, да је она врло могуће узета као илустрација данашњег стања у Паризу, тј. да то није негдашњи Латински крај него данашње неко предграђе.

Ево у тој смеси бајке и истинске приче лежи, по моме мишљењу, други, а можда и први узрок успеху ове комедије у нас, поред оног што потиче из саме њене теме.