Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 313

На завршетку коју од мој х примедаба на поделу и игру.

Улоту патнице Мими ја бих двоструко поделио. Поред Г-це Миљковићеве, код које ја веома ценим истински акцент и срдачну простоту, мене би интересовало видети шта би од те улоге начинила Г-ђа Милојевићка, која пма извесну нежну хармонију и трезвеност у игри.

Поводом укупног тона могао бих рећи, осим оног што сам већ рекао, да је готово свака фраза подвлачена, ма да су оне и без тога довољно своје врсте; а напротив тамо где се ствар заоштрава и с“ ће у праву драму, у оном четвртом чину, при крају, нисмо осетили никакво претерано узбуђење. Уза све ово, први чин, — најлепши од свих — текао је, бар кад сам ја био, натегнуто, што је усиљену веселост, које је и иначе доста већ у самом комаду, само ојачавало.

„Коштана“ је драмско првенче једног младог човека о коме се, као приноведачу, већ у велико почиње водити рачун. Судећи по „Коштани“, а и по ономе што сам од њега читао, Г. Станковића се највише доимљу у животу страсти неукроћене, јаке и једноставне, просте и примитивне. У његовом маниру има нечег притуљеног; страст код њега севне, као два сјајна ока кроз јашмак, ваља. је наслутити, осетити, не по опису видети, него по оном искиданом, час притајеном час набујалом даху да прене, погодити. И да није сам из наших нових крајева, Г. Станковић за своју душу не би могао наћи подеенијих утисака до у оном Заосталом истоку, у чемеру и беди, без блеска и богатства, у оном дерту који се јавља кад припуцају пушке од шенлука, у севдаху, гледајући масно превијање чочека и слушајући њену песму о белом грлу у Мирјане, што га драган тражи да гризе, у успоменама на младост које се сад гасе у вину, често на вересију. То није као онај исток Јове Илића, разблудан пи обестан, где меко удара шаркија у сетрасним багдадским ноћима, на месечини, по тееним буџацима, под мрачним кашии-