Srpski književni glasnik

224 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

издашне руке. Долазак његов прекиде ту страшну паузу. Талија опет оживе, глумци живахнуше. u

Одмах је у почаст његову даван „(иротињеки ад вокат.“ Кућа је била пуна, јер госп. Пера је натерао обе парничке стране да купе билете; и тако дође све оно што је њихова. презимена носило. А и сам г. Пера је купио неких двадесет билета и распоклањао их, то јест, позвао — као гости да му буду — многе чорбаџије који своју кесу лреше само у суду и у продавници таксених марака.

Али овај леп дан изгледа да су, јадници, доживели само зато, да би им успомена на њега пала још теже у црним и тешким данима који насташе, и које проживеше, одмах после њега. Оде госп. Пера, па са њим оде опет срећа од њих! Опет беда и невоља. Хоће да се крећу, али Манта им не да — и ако су му нешто дуга отплатили — него тражи да му све исплате, па нека иду куд знају, а он их, вала, није ни звао. А они немају откуд да плате, јер ни „Потурица“ — у коме је гостовао у улози Селима Љубивоје а у улози Бојане Мица — не донесе очекивана прихода, и катастрофа би потпуна, стање очајно п безизлазно. |

Настаде роптање на директора као на јединог и главног виновника све ове њихове несреће. Причало се о силним новцима које је згрнуо а неће да им да; о кући коју намерава купити и како ће се повући и постати приватијер и рентијер и давати новац под интерес, који се сада налази пола у земунској а пола у панчевачкој штедионици. Кад им је пак директор испричао и објаснио историју доласка њиховог амо, онда су почели роптати п на Љубивоја и страховито му претити, тако да је овај морао да бега у срез, да га не избију баш они за које је он живео и сваку им срећу желео.

Очајање је било тако велико и беда таква, да ју је осетпо и сам Тоша Теткин, глумац којега до сад ништа на свету није умело збунити, п који се из сваког шкрипца п кљуса умео извући са читавим репом.