Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 595

И једнога таквога очајнога дана лежаху дешператни глумци у једној соби, на једном великом, генералном (скоро исто тако пространом као II позорница им) тако званом „трговачком кревету“, који кревет не познају Београђани од како хотелијери наплаћују кревет пет динара. Лежаху и разговараху се обређујући се једном цигаром. И што је сасвим природно, да се човек у несрећи сећа најрадије срећних дана, и да о њима говори, — и они причаху своје лепе дане и свакојаке доживљаје своје.

— Ех, да ми је да смо негде у Банату!... У Меленцима, Баваништу, Кикинди!... Уздахну Тоша Теткин.

— Море, макар и у Бачкој! Шта би нам и .амо фалило!7 додаде Љуба, Чврга названи.

— Ја, вала, ништа више не бих желео, него да сам у Славонији, вели Десимировић... Ах, то је рај, то није земља! Па оне питоме Шокице из Бабине Греде! Ал једна што је била! рече и шаком стаде чешљати своју бујну дугу косу. Звала се Анђелија! То име никада нећу заборавити! „Ох, Шокице Анђелијо, црне очи беле груди, једном сам те ја видео, ал“ те никад не пољуби!“ ...Тугу моју ублажавао сам песмама њој. Певајући њој песме, и лечио сам а у исто време и позлеђивао ране. Имам их пун нотес!... Наслов им је „Њој...“ ...Хоћете л' да вам прочитам један део сонета њој у част 2

— Јок, јок! гракнуше сви га трговачког кревета. Зар опет да нас гњавиш!

— Ах, Славонијо, Славонијо! уздахну Десимировић.

— Море, за какве Шокице ми причаш сад кад ми крче црева, вели Тоша Кицош. Каква Славонија! Ништа лепше од православног Баната! Болан брајко! Какав је оно свет! А ови овде чим те опазе, а они одмах склањају табакере ко Банаћани дуван од финанца! К'о да сам финанц а не глумац! Зар би нас пустили они тамо да спавамо на овом „трговачком кревету 2!“ Као да емо какви калаузи што лучимо палоције за кленачку скелу !!

— Море, други су тамо људи! одобравају му сви.

— Него те прифате, к'о да си им шогор, или какав