Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 897

то обичај саг!7“ каже он. — „Леп обичај!“ Треба и ви да га усвојите!“ кажем ја.

— Шта се емејеш, стоко једна! викну Андра на Перу, на оног џандрљивог. Шта има ту смешно, кад твој ближњи гладује и злопати се7!!

— Хехе! Смеје се Пера зајелљиво. Гледам колико нас овде има „бивших“ управитеља. позоришта !

— Све сам управитељ; пет управитеља! Па еви ђутуре немамо кредита за једну ћулбастију!!! Брука! додаје Тоша Кицош. Тхе! Тако п олази слава светска!

— Хај, хај! уздахну Десимировић, кад се сетим Далмације! Па у вече само чујеш са свију страна песму са чамаца, а ветар ти доноси с мора ону заносну рибарску пгему „Санта Лучију“!

— Море, каква Далмација! осече се на њ Тоша Теткин. Пази овога опет!! За Далмацију ми казујеш! Ја опет не марим ни да чујем за њу! Једеш све неке морске пауке и све којешта једеш!... Нема ништа преко Баната! па православна јела... гуске и ћурке. Једеш што је и Бог рекао да се једе!

— Е јесте, Тошо, из уста си ми извадио! вели му Чврга Љуба.

— Па зар није! Баш памтим једном — био сам онда код стрица Лазића — дођоемо у Баваниште... Хеј ти море, Чврго, па све ће да попушиш!... прекиде при-

чање Тоша Теткин п узе Чврги цигару из уста, па стаде брзо и нервозно вући димове и пљуцкати онако како је у Банату научио. Причаше прекидајући пушењем и пљупцкањем говор у кратким реченицама. Баш дођосемо у Баваниште... село богато, велико, седам хиљада душа, чисти Срби — а не к'о наша села!... два дућана и мејана сво село. — Баш у јесен... Уморни! Киша, ветар, блато, лалавица. А ми више пешке него на колима; једна несрећа! Једва чекамо, да се извалимо у кревет! —

Е, па доста је, примећује му онај џандрљиви Пера. Тоша му даде још оно мало цигаре, па настави причање: