Srpski književni glasnik

328 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Кад у биртији, где ћемо давати представе, пуно паора... Гледају они нас, гледамо и ми њих. Каже нам бирташ, да је ту и сеоски кнез. „Ко је кнез“ пита стриц Лазић — „Ен' онај с буџом! Та Неца 'Ћебечков, та ко га не зна!... Па лепо би било, знате, каже нам бирташ, да му се онако пријавите. Он је кнез наш, а после, и через тога, да му се, знате, пријавите, док је још трезан; јербо кад је пијан, каже, а он одмах други човек; грубијан је, ал! опет, знате, има једно добро срце, па кад неком п разбије главу, а он плаче и таки зафаљује на званију“. — Ови наши уморни. Стриц Лазић каже: „Нека сутра ћемо.“ И одоше сви да спавају, а остасмо само ја и мој побратим Лака. — „Море, да се јавимо, побратиме!“ рекох ја Лаки. — „Па да се јавимо, ако не фајди, шкодити неће!“ рече Лака. И одоемо тамо. Лепо нас људи примише (а не као ови конопчари) и посадише између себе. Попиемо и по једну две. Пита нас кнез: Jeco ли вечерали7 „Нисмо, кнеже, вечерали“, рече Лака. „Нисмо ни ручали, рекох ја, а камо ли вечерали.“ — „Ако нисте и нећете, вели, у биртији, него ћете баш код мене!“ — „Шта велиш, побратиме“ 2 Запита ме Лака. — „Море, зар мислиш да ћу чекати да ме дваред позове!“ — Те ти ми лепо одмах одосмо с кнезом. И Бог да поможе! Заборависмо брзо сву муку онога дана. — Клао кнез свиње... била „свињска даћа“, како они кажу. Па ту евирац, ту крвавице, џигерњаче, чварци, лепе Банаћанке, пиктије, коло, вино, песме, — те ти ми остасмо ту до зоре, до самога сванућа. Задржава нас још кнез, не NA нам да идемо; а ми му кажемо, да ћемо и за ово довде искијати од госп. управника. А кнез каже: „Лако је зато. Нећете ви одавде празних шака. А свака се власт да подмазати!“ каже. Хтеде да нам да крвавица и џигерњача, да понесемо стрицу Лазићу. — „Море кој ће ти гледа сад крвавице; не могу ни да их очима гледам!“ рекох ја онако сит. „А ви узмите једну гуску!“ рече кнез, на посла слугу да ухвати једну, а побратим Лака ми шапну на уво: „Море, уватиће нам најгору; него хајдмо п ми.“ — „Да му по-