Srpski književni glasnik

ПУТУЈУЋЕ ДРУШТВО. 251

Да нисам глумце и њихове савете слушао, не бих ни сад,

овако прошао!“ — „Али, молим вас, нисам ја тај!“ — „Сви сте ви једнаки; један ко други!“ вели он. И не пусти ме. — У осталом, — по њега горе. Ако нама ћир-Манта не да да бегамо, — не дамо, вала, ни ми њему !

— Како! Гракнуше сви бесно. Нек се само макне! Дигнућемо једну дреку, да ће се по целом округу чути! — Па шта сад да радимо!7 запиташе неки...

— Свеједно! рече Тоша Теткин. Радићемо и без њега. Кг , урадимо, видеће и он фајду.

— Ама збиља имаш начина да нам помогнеш 7! запиташе га.

— Ама, кад вам кажем! вели им, мало увређен, Тоша · Теткин. Сад одмах после ручка... то јест, после дванаест сати, хтедох рећи, јер мучно да ће ико од нас овде п ручати. Дакле, после подне!.. Имам једну славну илету. Допашће вам се, знам добро! Накривите капу па. уживајте! „Мајсторија козе пасе!“

— Ура! Живио! повикаше сви.

— Ајлмо у гардеробу! рече им Тоша, и сви одоше онога часа за њим.

А каква је то идеја, п како је у дело приведена, и у чему је спасоносна, — то ће стрпљиви читалац видети већ из следеће, последње, Главе.

(Свршиће се).

СТЕВАН СРЕМАЦ.