Srpski književni glasnik

ЖИВОТ И СМРТ 325

му што рекли. Онп су били мирни, без гнева, без мржње; предали су се судбини и чекали.

Кад сам се приближио једноме од највећих батаљона, приђе ми један официр и врло учтиво запита да. ли они пламенови што обасјавају капију Сен-Денис не долазе од каквог пожара; спремао се да пође са својом четом да се о томе увери. Ја му рекох да то горе јабланови које дућанџије, користећи се општим метежом, секу и пале, да им не би више скривали дућане. Официр тада седе на једну од каменитих булеварских клупа и стаде шарати по песку једном трековачом. По овој познадох официра, а он мене по лицу. Како остадох стојећи, он ми стиште руку, и позва ме да седнем поред њега.

Капетан Рено, као и многи официри из гарде тога. доба, беше бистра и оштра ума и врло образован. Ми смо знали каква је карактера и какве су му навике, а они који буду читали ове успомене видеће каквом је озбиљном човеку дат надимак, који су војници изнашли, а официри прихватили, а он сам равнодушно примио — надимак „Трековача.“ Као старе породице тако и стари пукози, мирни за време мира, стичу породичне навике и измишљају карактеристична имена својој деци. Капетан Рено, откако је боловао од ране на десној нози, ослањао се редовно о једну трековачу, на којој је био усађен нарочити држак, који би на први поглед изазивао нарочиту пажњу. Од своје трековаче није се никад раздвајао, већ је готово увек у руци држао. Капетан је био сувише озбиљан и безазлен да се могло мислити, е је носи само зато да се од других одликује, међутим осећао је да му је та навика била прирасла за срце. У гарди су га сви поштовали. Није имао амбиције, а желео је да остане оно шта је, капетан гренадира; увек је читао, а мало говорио, п то врло кратко. — Висока раста а бледа и брижна лица, на челу је имао дубок плавичаст ожиљак који би често помодрио, те давао лицу његову — обично мирну п хладну — суров израз.

Војници су га волели; за време ратовања у Шпа-