Srpski književni glasnik

234. СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

нији видело се с каквом су радошћу полазили у бој кад им је заповедала Трековача. У ствари капетан је увек и командовао својом трековачом; MH кад би, на челу својих војника, јуришао на непријатеља, није вадио свога мача, и ако се могао свакога часа с непријатељем у коштац ухватити.

По он није био само вешт ратник; он је знао исто тако добро и најважније европске политичке догађаје из доба Царства; откуд, да ли отуд што је дуго п много учио, или отуд што је некад имао у највишим круговима јаких веза, то нико од њега није могао сазнати.

Особита је црта људи у данашње доба повученост; капетан Рено је ову црту имао више него ико. Под хладном учтивошћу крију се данас и карактер и радње људске. Усиљеност је у Француској смешнија но игде на другом месту, па због тога се, ваљада, сваки труди да се у себе повуче и скрије силна осећања, тешку тугу п тренутно одушевљење, у место да пусти да му и па лицу и у говору избије сувишна снага коју стварају страсти. Ја не мислим да је цивилизација све ослабила; видим само да је све прикрила.

Признајем да је то добро; волим што је у то доба сваки био уздржљив. У овој привидиој хладноћи скрива се стидљивост. Сем тога, у овој хладноћи има мало и презирања, — згодне монете којом се плаћају многе људске ствари.

Ми смо досад изгубилт доста пријатеља којих се сећамо; ви их се сећате, о мили моји ратни другови! Неке је рат однео, неки су у двобоју пали, а неки су сами себи живот одузели; све т> беху часни људи, челична карактера, силних осећања, и ако по спољашности обични, хладни и повучени. У грудима њиховим куцало је силно срце; амбиција, страст за коцкањем, мржња, потајно су у њима кључале; али су они једва говорили; сваки разговор који би ишао правце на то да додирне оно што их је највише тиштало, вешто су одводили на другу страну. У друштву нису никад хтели привлачити