Srpski književni glasnik

Је

OJ Оз о

ЖИВОТ П СМРТ

на себе пажњу својим нарочитим држањем; да их је тада после каквог прочитаног романа видела каква млада жена како се смерно и понизно клањају, илп како слушају пажљиво тихе разговоре, она би их презрела; па ипак, они су живели п умрли, ви знате то, као људи каквих нема сваки дан. Катони и Брути, п ако беху Римљани, нису умели боље живети п умрети; пријатељеки их поглед може познати по траговима умора које они за собом остављају. И спољашност, и говор, и држање казују њихову заједничку црту, неко хладно достојанство.

Код војника се најјаче осећа разлика између делатности у животу пи говора пи навика њихових. Војник не мари преувеличавање и презире говор човека, који хоће да увелича оно што осећа, или да изазове жаљење у некога причајући му о својим патњама. Ја сам то знао, па сам већ био устао да пођем кад ме капетан Рено ухвати за руку и задржа ме.

— Јесте ли видели јутрос маневар Швајцараца упита ме он. Био је доста занимљив. Онп су лежећи пуцали са невероватном тачношћу, а међутим су се примицали циљу. Откад сам у војсци, ја сам то данас крви пут видео; то је маневар више за параду, за оперу, али он и за улпце у каквом великоме граду може бити од користи, ако се само оба крила, лево и десно, могу брзо саставити пред чету која је пуцала.

Капетан је п даље шарао врхом трековаче по земљи; затим се полако диже; па, како пође булеваром с очевидном намером да се одвоји од севојпх другова п војника, ја пођох за њим. Он је успут говорио нагло п узбуђено као против своје воље; ово ме придоби, а п изненади, јер се не бих никада надао таквом живом говору од овога човека који изгледаше хладан.

Најпре ме лепо запита, дохвативши једно пуце од мојег капута:

— Хоћете ли ми опростити што ћу вас молити да ми пошљете своју гардијску ешарфу, ако је још имате 7 Ја сам евоју оставио код куће, а кући нити могу ићи сам,