Srpski književni glasnik

556 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

нити могу кога послати, јер нас убијају по улицама као бесне псе. Можда је и немате више, јер ово је трећа или четврта година како сте војску оставили. Пре две недеље и сам сам дао оставку, доста је било војевања; али прекјуче кад сам видео наредбу, рекох у себи: „Опет ће бити боја“. Узех онда униформу, еполете MH калпак, па дођох у касарну међу оне војнике, које ће сад свуда убијати, и који лако могу помислити, е их остављам у зло доба и кад не треба; то не би било часно, јел'те да би то било сасвим нечасно 2

— У доба кад сте ви поднели оставку, је ли наредба већ била изишла, упитах ја“

— Није још! још је нисам ни читао.

— Па шта бисте онда могли себи пребацити 2

— Ништа, али ја нисам хтео ни да изгледа да се повлачим.

— То је, рекох, за дивљење! За дивљење! за дивљење! одговори капетан, па пође брже; тако се то данас обично каже. Да детињасте речи! Ја презирем дивљење; оно је узрок многоме злу. Данас је дивљење и сувише јевтино; свакоме се диве, а добро би било да се олако не дивимо сваком. Дивљење и само не ваља, а и друге квари. Ако човек добро чини, чини га за себе, а не зато ла о том свет говори. У осталом, заврши он нагло, ја имам о том своје нарочито.

мишљење. То изусти, и хтеде ме оставити.

— Лепо је бити велики човек, али је исто тако лепо: бити частан човек, рекох му ја.

Капетан Рено ме узе пријатељеки за руку.

— То је и моје мишљење, рече он нагло; по њему сам се владао Ime tora живота, и доста сам препатио. То није тако лако као што се мисли.

У томе му приђе један потпоручник из његове чете и затражи једну цигару. Сн извади више цигара из свога пшага, па му их даде без речи; официри запалише цигаре и стадоше ходати горе доле у тишини као да тога јутра није било окршаја; ниједан од њих није говорио