Srpski književni glasnik

338 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

у његовим навикама, п оојаснити оне мрачне црте у његову карактеру. Оно што мп је причао остало ми је у памети, п то ћу овде од речи до речи поновити.

П. ОстРВво МАЛТА.

— Ја нисам ништа, поче он, п сада сам срећан кад на то помислим; али, да сам био нешто, ја бих мо'ао рећи као Луј ХМГ: Ја сам сувише волео рат. — А како би п било друкчије: Бонапарта ме је од мога детпњетва, као п друге, занео; а његова слава тако је моју памет запленила, да о другоме чему нисам умео више ни мислити. Оца, вишега официра у Наполеоној војеци, нисам ни познавао ; непрестано је био на бојноме пољу; једнога дана дође му на памет да ме поведе у Мисир. Мени је тада било дванаест година; ја се ипак сећам тога времена, као да сам тамо био, сећам се расположења. све војске и оних који су ми душу освојили. Наше су лађе гониле унапред два духа: дух славе и дух гусарства. Мој отац није узимао на ум овај последњи колико ни североисточни ветар који нас је носио; али онај први толико ми је брујао у ушима да дуго нисам умео ништа друго чути до музику Карла ХП, топовеку пуцњаву.

Грмљава топова чинила ми се као глас Бонапартин, ua кад бих је чуо, и ако сам дете био, поруменео бих од задовољства, скакао бих од радости, пљескао бих јој п гласно клицао. Ове прве радости створпше у мени оно протерано одушевљење које је било п сврха п лудост у моме животу.

Ово судбоносно дивљење, то лудо обожавање, коме сам ја хтео п сувише жртвовати, постало је од једнога за мене гнаменитога сретања.

Флота је бродила већ од 30 флореала УГ године. Ја сам проводио п ноћи п дане на крову од лађе, пресретан што видим плаво море и наше бродовље. Сто сам крстарица избројао, али све не могах избројати. Војнички ланац захватао је читаву миљу, а полукруг, што су га

сви бродови чинили, имао је најмање шест миља. Нисам