Srpski književni glasnik

340 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

чену доњу усну над шиљатом брадом. Он је говорио о менџ, јер је овако завршио: „Слушај, јуначе, кад већ хоћеш, а ти пођи у Мисир, ђенерал Вобоа остаће овде и без тебе са својих четири хиљаде људи; али ја не волим да човек води и своју децу; то сам допустио Каза-Бјанки, али нисам имао право. Врати свога сина у Француску: желим да буде добар математпчар, а ако се теби ма шта у Мисиру догоди, ја га узимам на душу; узећу га себи п од њега ћу начинити добра војника“. Бонапарта ме узе испод пазуха, подиже ме и пољуби у чело. Мени се 0крете она лађа; тада осетих да је он мој господар, и да има на мене више права него ли мој отац, кога сам, у осталом, једва и познавао, јер је непрестано био у рату. Мноме облада страх, који је морао Мојсије претрпети кад је, као пастир, видео Господа у џбуну. Бонапарта ме је подигао слободна, а када ме је полако спустио на кров лађе, начинио је једнога роба више.

У очи тога дана, да су ме одвојили од војника, у море бих скакао, а сад су ме могли одвести кад су хтели. С оцем сам се растао лака срца; и то би за навек! Ми смо тако рђави још од малена, да се у нама, било као људима, било као деци, због ситница губе и најприроднија осећања! Мој отац не беше више мој господар, јер сам ја видео његова господара, у чијим је рукама била, тако ми се чинило, сва власт на земљи. — О, снови о господарству и ропству! О, примамљиве миели о власти, што само децу заводите! Лажна одушевљења! слатки отрови, чиме би се човек од вас бранио — Ја сам био занесен, опијен; хтео сам да радим и радио сам, и то као луд! Рачунао сам и ноћу и дању; на мени се огледала од главе до пете школа. С времена на време пуцњава топовска прекилдала је мој посао, тај полубоговеки глас објављивао је да је Мисир освојен, Маренго, 18 бример, Царство... И цар је одржао своју реч. — Шта је било с мојим оцем нисам знао; тек једнога дана дође ми ово писмо.

Ја увек носим у овом старом бележнику, некада црвене боје, то писмо и читам га често, да бих себешто.