Srpski književni glasnik

Живот И СМРТ. 245

су и Клебер и Абдалах-Мену донекле имали право, јер је Бонапарта данас цар, а ти си његов паж.“

— Доиста, рече капетан Рено узимајући ми из руку писмо, 1804 године постао сам царев паж. — 0, да страшне године! Каква нам је догађаје та донела, и са каквом би пажњом пратио догађаје само да сам умео ма што гледати! Алп ја тада нисам имао ни очи ни уши за друго што, до за дела царева, за царев глас, за цареве покрете, за сваки царев корак. Кад се приближивао опијао ме је, његово присуство заносило ме је. За мене је била највећа слава, што сам уз тога човека био; никад драган није осећао са толико усхићења п узбуђења уплив своје драгане, као што сам ја осећао свакога дана пред царем. Дивљење једноме војсковођи постаје страст, фанатизам п лудило, који од нас стварају робове, бесомучне слепце. — Овај лист хартије што вам га дадох да читате рачунао сам, као што ђаци кажу, у придику, и баш сам био задовољан као и сва деца која су се отргла родитељске власти и мисле да су слободна зато, што су себи метнула на врат ланац, који им је свет наметнуо. Оно мало урођена добра осећања што оста у мени нагна ме, те очувах ове свете речи, које су, сваким даном, за мене добијале све више значаја, што су моји снови херојске потчињености више нестајали. Оне су вечито остале на срцу моме, и најзад, кад ми свану пред очима, пустиле су невидљиве корене у њему. Нисам могао да их ноћас не прочитам још једаппут са вама, а кад видим какав су пут морале правити моје мисли докле су се повратиле на ону просту и чврсту основу на којој се диже живот једнога човека, ја себе жалим. Ви ћете видети на колико се мало он своди; али, ја држим, господине, да је и то довољно за поштена човека. п много је времена требало локле еам нашао у чему се састоји права величина скоро варварскога заната војничког.