Srpski književni glasnik

246 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Капетан би и даље наставио, али нас у говору пресече један стари гардијеки поднаредник који стаде на врата од каване: о рамену му је виспла пушка, а у кајишу је пмао једно сиво писмо. Капетан му мирно приђе п отвори писмо, у коме је била заповест.

— Кажите Бежоу да препише заповест у књигу за наредбе, рече он поднареднику.

— Наредник се није вратпо из арсенала, одговори поднаредник благим гласом као у девојке, обори очи, а не каза како је његов друг био убијен.

— Замениће га најстарији поднаредник, одговори капетан не распитујући ништа даље, издаде писмену заповест поднареднику, накашља се мало п мирно настави:

ТУ. НезнАанИи РАЗГОВОР.

— Ово писмо мога јаднога оца, а и његова екора смрт учинили су на мене такав утисак да се, поред све моје опијености п занесености звеком мојих оструга, у мени усколеба дотадања слепа ревност. И ја стадох иеспитивати изближе и мирније оно што је било ванприродно у ономе сјају који ме је био опчинио. Први пут сам се запитао, у чему је влада што је дајемо активним људима који имају апсолутну власт; тада сам имао емелости да у памети обележим границе тога поклона што га људи једноме човеку намерно дају. Овај прзи потрес отвори ми очи, те сам слободно погледао у лице блиставоме орлу, који ме је још дететом однео собом п својим канџама стезао.

Нашао сам брзо згодних прилика да га изближе испитам, и да га видим какав је по оним безначајним радњама у приватноме животу.

Као што вам рекох, усудили су се да створе пажеве; носили емо официрске униформе докле не буде била готова зелена ливреја с црвеним кратким панталонама, коју смо требали да обучемо на дан царева крунисања. Ми смо дотле били и перјаници, и секретари, и ађутанти, по вољи царевој, како му је кад што требало. Још пре тога волео