Srpski književni glasnik

Живот и СМРТ. 347

је да има око себе пуно људи; а како га потреба да влада није нигде остављала, он је морао п у најситнијим стварима да показује, п да све оне што су око њега непрестано мучи ћудима своје неуморне воље. Моја плашљивост га је забављала ; а се мојим страхом M страхопоштовањем титрао се. — По неки пут ме је изненада себи позвао ; па, видевши ме бледа где мупам, стао би ме запиткиватп о овом и оном да би ме само гледао како се збуним и мучим. Други пут, кад бих стао писати оно што ми је казивао у перо, пришао би ми, на свој начин би ме одједном за уво повукао, и дао би ми какво просто п неочекивано питање илп из географије или из алгебре, пли би ми задао задатак какав се даје само деци; у таквим тренутцима као да ме је гром ударио. Оно о чему ме је пптао знао сам врло добро; знао сам не само више него што је он миелпо, него сам знао чак више и од њега; али његов поглед ме је паралисао. Како он изиђе из собе могао сам опет дисати; крв поново почне тећи, памћење ми се поврати, а са њим п велики стид; беенило ме је обузимало, писао сам оно што је требало да му одговорим; затим бих се ваљао по поду, плакао бих и долазио на мисао да се убијем.

— Шта, говорио сам у себи, зар има таквих глава које све знају и не уступају нп пред ким ! Зар има људи који се заносе радом о свакој ствари, који су толико спгурни у себе да друге побеђују самим тим што им наметну уверење да је кључ свега знања и власти, кључ који сви траже, у њиховом џепу, да треба само да га отворе, па да сине светлост и не погрешан суд! — Ја сам међутим осећао да је то била лажна и силом присвојена снага. Ја сам се бунио и викао: „Он лаже! Његово држање, глас, покрет, све је то само глумачка пантомима, бедно парадирање суверенитета, чију празнину он добро зна. Није могућно да он тако искрено у себе верује! Он нам забрањује да дижемо завесу, али иза ње себе види у наготп. Па шта види Незналицу као што смо п ми сви, а под незналицом слаботињу!“ — И