Srpski književni glasnik

350 СРПСКИ Књижевни ГлаАСНИК.

закован на месту без даха и кретања, гледајући п еслушајући свом умном снагом својом.

Папа је био висока раста; на његовом дугуљастом, жутом и пелабелом лицу видела се нека света племенитост п безгранична доброта. Имао је лепе крупне црне очи, његова. уста развукао је био благи осмејак коме је унапред пепала брада давала нарочиту живу и духовиту финоћу ; али осмејак не хладна политичара · него“ добра и милостива хришћанина. Бела капа покривала је његову дугу црну косу која је већ била почела седитп. Белу дугу хаљину покривао је огртач од црвене кадифе. Пије УП уђе полако, одмерено и опрезно као каква стара госпа. Оборене главе пође једној великој римској наслоњачи искићеној орловима, п седе чекајући шта ће му овај други Талијанац рећи.

О, господине, какав призор, какав призор! још га сад видим. — Ја не видех тада генија Наполеонова, већ његов карактер; п ако се његов велики ум не показа, он откри бар срце своје. — Бонапарта тада није био онакав каквог га ви знате; тада није пмао онај округли трбух, оно пуно п болесно лице, оне костобољне ноге, сву ону трулу дебљину, које су се уметници дочепалп те створили, како се то данас каже, један тип, п која је оставила гомили пука некакву популарну и смешну форму, згодну за дечје играчке, п која ће можда остати смешна и баснословна као накарадни пајац. — Онда није био такав, господине, већ жилав п окретан, лак и жив, танак, 'Ć неравним. листовима, грацпозан на махове, углађен у своме понашању, упалих груди, речју онакав каквога сам га видео на Малти, сетна п мршава лица.

Он је п даље ходао по соби кад је папа ушао; полако, као обазрив ловац, примицао се наслоњачи; па онда наједанпут стаде као укопан преда њ, укрути се као какав каплар и настави говор, започет у колима, а прекинут доласком у двор; журио се да га продужи:

— Понављам вам, Свети Оче, ја нисам ни мало глободоумен, нити волим миелпоце п занесењаке. Уве-