Srpski književni glasnik

Живот П СМРТ. 251

равам вас да ћу, п противу воље својих старих републиканаца, ићи у цркву.

Ове последње речи добацио је папи нагло као да га је хтео заслепити, па заћута очекујући њихово дејетво; рачунао је да ће ово изненадно отворено признање иматп необичну вредност после свега онога што је чињено да се папа овамо доведе.

Папа обори очи пи метну обе руке на орлове главе које су представљале ручице од његове наелоњаче. Наместио се беше као какав старп римеки кип, те се чинило као да је хтео рећи јасно: „Решио сам се у напред да саслушам све безбожне ствари које буде хтео да ми каже.“

Бонапарта обиђе собу и око наслоњаче, која је била у средини; по томе како је пепод ока погледао старога првосвештеника видех да није задовољан ни собом ни својим противником, и да се на себе љути што је тако лакомислено наставио започети разговор. Сад стаде говорити лакше и мирније, шетајући у круг, бацајући крадом оштре погледе у огледала у којима се огледало озбиљно лице Светога Оца, и гледајући га са стране кад мине мимо њега, али никако право улице, пз страха да се не учини, е је неспокојан какав ће утисак његове речи учинити.

— Има нешто, рече он, што ме тишти, Свети Оче, а то је што на крунисање пристајете псто онако као што сте пристали на конкордат, као да вас је неко на то присилио. — Изгледате преда мном као мученик, као неко који се предао судби својој, као да небу жртвујете своје јаде. Алп, збиља, ви нисте у томе положају, ви нисте апееник, тако ми Бога! слободни сте као зрак.

Пије УП се насмеши жалостивно и погледа му право у очи. Осећао је шта има чудноватога у захтевима овога деспота, коме, као и свима људма исте врете, није доста што му се повинују, ако се у петп мах не покажу још п да су живо желели оно што је он наредпо.

— Јесте, продужи Бонапарта јаче, ви сте сасвим