Srpski književni glasnik

Под венцима свелим мртва јесен лежи, К'о принцеза снена из прастаре бајке, А покрај ње тице оборених глава,

К'о дечица мала око мртве мајке.

И небо је тужно као сузно око, Ил' к'о нежна душа, што одзива нема, A снег тихо веје кроз провидну таму, И јесени мртвој бели покров спрема.

Тишина. је гробна. П тек каткад. само Протегне се јаук слабије ил“ јаче. То је јаук ветра... О, та знам му тугу, Тако срце моје над прошлошћу плаче.

МилорРАд Ј. МитРоОвиИтЋ.