Srpski književni glasnik

ПРОСПЕР МЕРИМЕ И ЊЕГОВА МИСТИФИКАЦИЈА СРПСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА.

Вукова „Мала простонародна славено-ерпска. песмарица“ изишла је у Бечу 1814, „Народна српска пјесмарица“ опет у Бечу 1815, три свеске народних песама у Лајпцигу од 1823 до 1824. И у другој десетини прошлога века већи и најбољи део наше поезије био је познат, Хердер, Гете и Грим били су је увели у западну књижевност, и романтичари, одушевљени за стране и егзотичне поезије, са радошћу су је дочекали.

Код нас се држало да су наше народне песме ушле у француску књижевност тек 1827, појавом Мерпимеових „Гусала.“ Међутим, из једне белешке у књизи Госпође Војар, која је 1834 штампала своје преводе наших народних песама, види се да је Госпођа Ернестина Панкук (РапсКоџек), преводећи Гетеа, превела и штампала 1825 песму о племенитој Асан-агиници. Не само то, песник Шарл Нодне, у својој књизи „Смара или Демони ноћи“, превео је из путописа талијанскога опата Фортиса ту исту песму.! Сем тога, зна се и за преводе барона Екестена у Аатолику за 18296, и Госпође Белок, непосредно из Вука, у Глобу за 1827.

Али прво овеће дело које је обратило пажњу на наш живот и на нашу народну поезију јавило се 1827. Са извесном тајанственошћу изишла је у Шграсебургу књига под

1 Књига опата Фортиса Ујаррјо in Дај таглја изишла је 1770. Већ 1778 имамо француски превод који је, илустрован, изишао у Берну (Уоуаре еп Да ШтпаНе. Тгадик бе Г Каћеп. Вегпе, 1778. 2 свеске). По белешци Г. Н. С. Петровића у његовом „Огледу француске библиографије о Србима и Хрватима“, изилази да се у 1 књизи налази „Смрт племените Асан-агинице.“ Само, како Српски оригинал, талијански или француски превод

23