Srpski književni glasnik

ПРОСПЕР МЕРИМЕ. 357

кује по планинама, п човек не би никада помислио да изплази из људеких груди.

Један такав гуслар, кога је писац добро познавао, и који је једини био у исти мах и песник, био је Хиацинт Маглановић (Нуаепиће Магјапоутећ). Го је био редак и занимљив човек, пон је 1817 сам причао писцу свој буран живот. Рођен у Звониграду (Дуошетал), син једнога обућара, остао је без васпитања п није научио ни читати ни писати. У осмој години нашао се међу скитничким Циганима, одатле дође у руке неком Турчину у „швну, који га потурчи и узме у службу. У петнаестој години један фратар га покатоличи, и покравши евога газду Хиацинт побегне у Далмацију. Ту, у околини Сења (Зете), иепева. своју прву песму у којој је опевао своје бегство. Лен, он је живео певајући на гозбама, саборима и свадбама морлачким сељацима, изводећи свадбене и пригодне песме које је сам састављао. Кад му је било двадесет и пет година, био је леп, стасит, на оку момак, и лепа Јелена, кћи богатога сељака Злариповића, загледа се у њега. Као што то обично бива код Морлака, гледање се заврши отмицом. Али отмица испаде крваво. Маглановић уби једнога супарника, и одмете се у хајдуке. Најзад му се досади да га пандури гоне у стопу, да га решетају танадима, и с отетим новцем, женом и децом, он се настани у близини Котора. Жена је музла краве, а муж је и даље одржавао везе са својцм горским друговима. Око 1516, писац, који је већ био одушевљен илпрским језиком, упознао се у Задру са Маглановићем, народним песником од гласа. Хиацинт, тада старац од шездесет година, био је широких леђа, гушат, чађава, од рана избраздана лица, црвена носа, дугих белих бркова, обријане главе. Певао је гамо онда кад се невероватно наједе и напије, и при певању глас му је постајао звонак, очи светле, а цело лице добијало је израз неке дивље лепоте. Напослетку, одједном га нестаде, укравши пар пишчевих енглеских пиштоља. Писац та је видео још једном доцније, у његовом дому, у кругу жене, деце п