Srpski književni glasnik

ПРОСПЕР МЕРИМЕ. 359

свој ханџар и прободе себи мишицу. „Пиј моју крв, Христићу, и не чини злочин. Када будемо сви скапали од глади, враћаћемо се на овај свет да пијемо крв наших злотвора.“ Младен се подиже, повика: „Децо, на ноге! Боље је лепо тане но умирање од глади.“ И слетеше сва тројица као побеснели вуци. Сваки од њих убио је десеторо људи, сваки од њих добио је десет танади у груди. Подлп непријатељи наши одсекоше им главе, и кад су их победоносни носили, једва су смели да их погледају, толико су се плашили Христића Младена и његових спнова.“ Даничићева. драла је лирека песма, и у њој је занимљив опис морлачких обичаја. Девојке без зазора примају поклоне од младића, каткада једна девојка има по пет-шест обожавалаца, и кога изабере тај има да је отме. Кад се младеж сретне, љуби се; уђе ли се у морлачку кућу, млада девојка придржи узду и љуби путника; кад је то девојка, обичај није лош, али је зло кад је жена, јер се жене никада не умивају и права су чуда од нечистоће. У „Максиму и Зоји“ писац гледа већ модерни утицај. Кад драги хоће да загрли отету драгу, она му са ужасом сагледа две зенице у једном оку и пада мртва. У „Лепој Софији“ је шарен опис свадбе, и ту се помињу и Кишт, зватт-5уат, 4уегт Ту је п „Жалосна балада о племенитој Асан-агиници“ (Тл5е ЂаПаде de la noble еропзе (' Аззап-ага), „дивна балада“ како је писац назива. Последња песма у збирци јесте „Милош Обилић“, (Miloch КођШећ). Преводиоцу је српски оригинал (1 о11ginal serbe) ao гроф де Сорго, који га је нашао као рукопис у арсеналској библиотеци у Паризу. Он држи да је песму писао један сувременик Милошев. У њој се пева завада кћери Лазара Грбљановића, краља од Србије (Гатаг Стеђапоутећ, тот де Уегуте), двобој између два пашенога, верност Милошева и издаја Вука Бранковића, и то све „потпуно сагласно са историјом.“

Највећи део песама односи се на вампире, зле очи, уроке, мађију. Ту је тушта и тама језовитих ствари: пла-