Srpski književni glasnik

360 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

менови који играју по гробовима, очи са две зенице, жене које жабом затрудњују, људи који једу земљу са гробова, младожења који сише крв своје младе, сабласти са дугим ноктима и крвавим устима. Такви су „Пламен Перушића“, „Лепа Софија“, „Јованчић“, „Вампир“, „КараАли Вампир“. Писац помиње чак и пресуду београдског суда о вампирима у Кисилови (Кт5Похуа).

„ Ова чудна и занимљива књига у Француској није

пмала никакав успех. Писац, чувени књижевник Проспер Мериме, који је и нашој публици познат са његове класичне Коломбе, писао је доцније у једноме писму да је имао свега седам читалаца, рачунајући ту и слагача, што „потврђује изреку да нико није пророк у својој отаџбини“. Али, ван Француске је имао неочекиван успех. Макферсонове мистификације- балада шкотских брђана, Романцеро, Форпелова збирка грчка народних песама, развиле су укус за оригиналне, младе књижевности и створиле читав култ народне поезије у опште, Хердер п Гете били су српској народној поезији створили право грађанства, и Меримеова књига била је читав мали догађај.

Два месеца после публикације Гусала, Енглез Бауринг (Воупте), писац једне словенске антологије, писао је Меримеу и тражио му оригиналне етихове које је тако добро превео. Један Немац написао је читаву дисертацију о њима; немачки дворски саветник и доктор Герхард послао је писцу две своје дебеле свеске. словенских народних песама преведених на немачки, међу тим преводима и целе „Гусле“, и тражио му још илпчреких стихова за трећу, опет дебелу свеску. Шта више. он у предговору уверава Меримеа, да му је лако било преводити те песме, јер је под његовом прозом лако открио метар плиреких стихова. „Као што је познато, писао је доцније пронични мистификатор, Немци откривају много што-шта.“ Мицкијевић. је за неко време веровао у аутентичност тих песама, и сам се Пушкин дао обманути. И у томе је Ме-