Srpski književni glasnik

[3

ПРОСПЕР МЕРИМЕ. 261

риме највише уживао, то је сматрао као „сјајан успех“, п то му је давало права да каже: „кад је геније једне велике расе, коју представља њен најславнији песник, познао себе у једној књижевној мистпфикацији, · нико више нема права да омаловажава то дело, па чак ни онај којп је његов аутор“.

Као што је познато, Пушкин је извесан део тих песама превео 1832—1%33, а штампао их у једном часопису 18535 под насловом „Песме Западних Словена“ (Пђени западнБ1хЂ Славант). У збирци, поред једне чешке песме, поред „Славуја“ (. Славуј тица мала сваком покој дала“) и „Сестара и Браће“, које су узете непосредно из Вука, поред „Џесме о Црном Ђорђу“ и „Војводе Милоша“, за које није искључена могућност да су из „Сербијанке“ Симе Милутиновића, налази се неколико песама које су више мање верно преведене из Меримеа (,„Видђите корола“, „Пико Марнавич5“, „Битва у Зеницњн великои“, „дОеодорљ и Елена“, „Влахљ вљ Венеши“, „Геидукт Хризичњ“, „Похороннач пђена“, „Марко Чкубовичњ5“, „Конњ“. „Бонапартљ и Черногорцн“, „Вурдалакљ“). Пушкин је каткада мењао имена, не увек са много среће, али је преводио: у десетерцу који прилично подсећа на десетерац наших народних песама:

Потом легљ и женЂ своеи молвалђ: Видишњ ли церковљ Спаса отселЂу

Гете, и ако одушевљен самим делом, ипак је сумњао у његову истинитост, а у наслову Спија гледао је анаграм једнога ранијег дела Меримеовог Салш. Мериме, који је јако држао на своју препреденост, спорио је то откриће Гетеу. У једном писму своме пријатељу Стапферу! он вели да је Гетеа навело на истину то што му је Мерима послао своју књигу, са посветом и потписом, преко једнога Руса у Вајмар.

1 A Filon: Merimće et ses amis. Paris 1894. p. 39—40.